Zahvalnica udruženju "PARAKVAD VŠ"

Udruženje "PARAKVAD VŠ" podržave sve akcije osoba sa invaliditetom širom Srbije. Nedavno smo podržali i Novosadsko udruženje "SREĆA" donirali smo im bedževe "OSOBE SA INVALIDITETOM U SRCU SRBIJE" i dali skromni doprinos protestu podrške donošenju zakona Roditelj-Negovatelj. Ovaj zakon bi omogućio roditeljima dece sa smetnjama u razvoju da pored tuđe nege i pomoći primaju i platu i dobijaju radni staž kao što to dobijaju negovatelji koji se obavežu na zbrinjavanje tuđe dece sa smetnjama u razvoju. Cilj je očuvanje porodice. Roditelj često ne može da radi jer mora ceo dan da brine o svom detetu. Ovaj zakon bi takvim roditeljima omogućio finansijsku stabilnost. Niko dete ne može voleti više od njegovog roditelja.

Ovim putem im se i javno zahvaljujemo i nastavićemo još veću borbu za sve osobe sa invaliditetom kako bi bili ravnopravni građani u našem društvu.

Evo šta poručuje udruženje "SREĆA"

"Ljudi smo
Nismo oni koje treba žaliti.
Mi nismo hendikepirani i ne tražimo ničije sažaljenje.
Ljudi smo, roditelji teško obolele dece i dece ometene u razvoju. Veliki broj nas je radno sposoban i radi smo da privređujemo i budemo korisni, kako nama lično, tako i društvu čiji smo integralni deo. Ali to svoje pravo ne možemo da koristimo i ostvarujemo zbog prirode bolesti naše dece. Dvadesetčetvročasovna pažnja koju usmeravamo ka deci nam ne daje mnogo prostora za bavljenjem zanimanjima za koja smo stručno osposobljavani. U našim radnim knjižicama i biografijama (u velikoj većini slučajeva) nema radnog staža, socijalno i zdravstveno osiguranje ostvarujemo kao nezaposlena lica. Prinadležnosti koje od države primamo na osnovu stepena invaliditeta naše dece (tuđa pomoć i nega) su ponižavajuće mali i jedva dovoljni ili nedovoljni za preko potrebne skupe lekove, pomagala, terapije i neophodne tretmane za funkcionisanje naše dece. Nismo oni koji će sutra „osvanuti“ sa transparentima pred zgradom Vlade, a rado bismo. Previše je razloga za to. Nismo, jer nemamo kome da poverimo na staranje našu decu, da bi se izborili za ostvarenje njihovih prava. I svesni smo toga. Istovremeno i paralelno sa tim država sve čini da podrži hraniteljske porodice. One ljude koji imaju dovoljno hrabrosti i ljudske širine da se uhvate u koštac sa problemom od kojeg većina sveta okreće glavu. Da usvoje dete ometeno u razvoju i brinu se o njima, uz pomoć i podršku države. Za ovo što čine hraniteljske porodice dobijaju novčanu nadoknadu, platu, uplaćuje im se penzijsko i zdravstveno osiguranje i ostvaruju pravo na tuđu negu i pomoć. Sve ono čega smo mi, roditelji hendikepirane i dece ometene u razvoju uskraćeni. Brigu o našoj deci država „hraniteljima“ tretira kao posao. Dok smo mi, biološki roditelji, diskiminisani i onemogućeni da ostvarimo pravo na rad, radni staž i samim tim penziju jednog dana. Mnogi nisu u stanju da finansijski izdrže prevelike troškove života i lečenja i primorani su da svoju decu predaju na brigu institucijama sistema i kasnije na usvajanje u hraniteljske porodice. Paradoksalna je situacija da do momenta usvajanja, dok su u svojim biološkim porodicama nema sredstava za našu decu, a da se sredstva volšebno pojavljuju kada brigu o njima preuzmu hraniteljske porodice. Ne tražimo milost, ne molimo i nismo oni koje treba žaliti! Ljudi smo, pre svega. Obični ljudi, koji žive svoje živote i žele da olakšaju živote svojih najmilijih, da ih i oni žive dostojno čoveka. Naša životna misija je da im to omogućimo, a na institucijama sistema da nas tretira jednako kao i one kojima danas pomaže u tome."